Када главу раздробиш тијелу у мучењу издишу членови!
Ликвидација државног руководства-план непријатеља
У свим друштвима, социјалним срединама, друштвеним организацијама, носиоцима политичких дешавања-политичким странкама, културним достигнућима, спорту, било ком виду културног стваралаштва, постоји тај посебно квалитетан дио одабраних.
Тај најодабранији дио свих друштвених дешавања, тај најистакнутији „крем“, назива се општим именом-елита!
Враћајући се устаљеној дефиницији-Elita (од латинског eligere „бирати“, означава одабрани, супериорни слој људи, скупина, институција, или дјелова друштва који заузимају истакнуте положаје због својих изванпреосјечних индивидуалних квалитета, образовања, вјештина или друштвеног статуса, а то је „крем“ друштва, језгро нечега. У суштини то је група које има водеће улоге и утицај, било да су то интелектуалци, војници, умјетници и политичари постаје много што шта јасније посебно у најновијим догађајима у Србији.
Да би се допунила сазнања о овом појму мора се знати још понешто. Наиме елиту карактеришу одређене, универзалне особине и то одабраност (припадници елите су изабрани као најбољи и најспособнији), супериорност (сматрају се супериорнима у неком погледу, интелектуалном, професионалном, културном), водећа улога (имају значајне утицајне и водеће улоге у друштву).
Врсте елита: интелектуалне, војна (језгро војске), политичка, економска, културна итд.
Поријекло: може произаћи из заслуга (образовње, таленат) или наслијеђени статус.
И на крају ствар (не)разумијевања јесте заправо патриотизам као, најважнији дио елите. Онај ко не припада национу, без резерве и без икаквих калкулација-не може бити, у суштинском смислу-елита!
Наравно да се око овог постулата понекад води исцрпне расправе, што свакако није добро. Понајприје због често самог (не)разумијевања читавог схватања одабраних и елитних грађана. И принципа на којима се заснива њихова посебност.
Неко може бити елита у плесу. Неко у фудбалу. Понеко у стоном тенису. Спортска или нека друга елитна -квалификација. И та категоризација је сасвим извјесна и реална. Али ако говоримо и маркирамо општепризнату формулу елитизма онда ти одабрани постају српска национална елита.
Српска националчна елита може бити из свих области живота. Веома широк појам. Опет из политике, спорта, умјетности... Како се постаје српска нациобнална политичка елита. Па, познатим мјерилима, доприноса друштву, изградњи инфраструктуре, ауто путева, клиника и болница, најмодернијих спортских објеката уприличених овом и будућем времену, монументалних културних и образовних институција...повећање државног буџета, плата, пензија, осталих социјалних давања, што све значи свеукупни друштвени напредак и проспеитет
Узимајући у обзир ове параметре Србија има најзад, важну политичку елиту на челу државе. Уз то Србија има истовремено милијарду тешких, наслијеђених проблема који се лијече или које тек треба лијечити. Прије свега промјена укупног моралног кода и реалистичног повећања и усвајања основних принципа патриотизма.
Страном агентурном пропагандом усвојен је јавни морални кодекс код дијела грађана, који себе препознају као елиту, да је „вољети Србију примитиван и назадан осјећај, са којим се, по правилу сријеће и проналази само код примитивног, необразованог дијела грађана...“
Зашто непријатељи српства прво ударају на политичку, националну елиту?
Заправо их учи историјско искуство.
На размеђу свјетова, цивилизација (Запада и Истока) Србија се одувијек налазила на „брисаном простору“ што заправо значи да је у суштини увијек била мастан залогај великим свјетским империјама. Број становника и слабо наоружање били су само додатни мотив да се Србима отме територија.
Оно што историја проповиједа користи и нама али и непријатељу. Још је Маричка битка са Турцима показала да је, између осталог, борба против
српске елите пун погодак непријатеља. То се још боље види код Косовског боја 1389. године гдје је „изгинула сва српска елита (племство) осим Вука Бранковића који се повукао из изгубљене битке и сачувао своју али и главе ратоборних Србаља!“и понеког племића.
У Првом српском устанку против Османлија десила се сјеча кнезова, у Другом нешто мање јер су Османлије биле без реалне снаге пошто им се империја распадала, слично и у Балканским ратовима, Првом Великом рату гдје не гине само политичка и војна елита већ и огроман број Срба показујући намјеру, најприје западних сила да истријеби српски национ на овим просторима. У Другом свјетском великом рату српски народ је још једном страшно страдао. Убијено је преко милион Срба, највише од наше „сабраће“ која су у комунистичким временима, захваљујући Великом Вођи заузели све кључне полуге власти. Опет је потпуно уништена српска елита јер је политички окарактерисана као „класни непријатељ.“
Комунизам је код Срба „уградио“ компекс ниже вриједности и болесног односа према патриотизму. За вријеме Југославије (СФРЈ) они који су се борили против српских националних циљева су били у комбинацији за већим положајем у друштву-били су награђивани. То је радио и један број Срба који су касније постајали нека друга нација или просто „Југословени“ што значи- нико и ништа!
Како се неко може сматрати „одабраним“ у појединим сферама друштва али без националног одређења? Просто немогуће. Бошњаци, Црногорци, Хрвати, Македонци се утркују поносно показујући на своје национално поријекло. Код Срба се тај процес много теже покреће. Значајан број Срба, „ошамућени“ Брозовом идеологијом и даље мисле да је срамота показати своју националну и вјерску легитимацију.
Зашто је сада, најјачи удар, страних шпијуна и пјешадије Куртија, Павелића и Изетбеговића управо на нашу политичку елиту. Управо по традиционалној рецептури наших највећих непријатеља. Или како каже Владика Раде: „ Када главу раздробиш тијелу у мучењу издишу членови!“
До кад!?