ОДОШЕ БРОД ЈАДРАН, ПРЕВЛАКА, ДОСТОЈАНСТВО...

Однос према Европској унији ће се, у политичком смислу, преламати и на унутрашње прилике дуже времена.

   За многе, изненадна блокада Француске код једног поглавља прописаног Црној Гори (пуно понижавање) приликом испуњења услова за пријем у ЕУ заледила је црногорске еврофанатике. Раније је то грубо и на веома понижавајући начин, чинила Хрватска све док није дисциплиновала црногорски политички врх. Сада је Француска показала зубе или се само додатно поспрдала.

   Међутим, права изненађења, након француске блокаде, тек настају. Преко ноћи сам Макрон, француски лидер, саопштава да „је промијенио одлуку и да Црна Гора испуњава услове у свих пет поглавља ЕУ.“

   Шта је разлог Макроновој попустљивости? У принципу ненаклоњен православним земљама Балкана, преко ноћи је окренуо ћурак наопако и учинио Црну Гору лидером ЕУ интеграција на овим просторима.

   Миленко Спајић, црногорски премијер је славодобитно данима саопштавао црногорској али и широј  јавности : „ да је организован и приљежан рад свих владиних службеника допринио да Црна Гора буде лидер у региону по питању приступа ЕУ!“ Наравно да се између редова, просто, осјећао премијеров тријумфализам и гордост након „узузетно успјешног посла“. Покушавао је силом на срамоту да себе прикаже као политичког Годзилу и свемогућег мађионичара.

   Недуго затим медији су објавили изјаву предсједника Јакова Милатовића чији је ауторитет упитан и у сопственој кући а који је отприлике јавно рекао да је „неколико пута звао Макрона како би попустио и на тај начин Црну Гору приближио ЕУ.“ Ово више није било смијешно већ је читав случај почео да поприма трагичне обрисе.

   Ова двојица црногорских политичких лидера су у потпуности изгубили популарност међу црногорским грађанима. Прича о брзом или бржем уласку у ЕУ је, заправо калауз, за уплив у стару Ђукановићеву причу. Која се по

господара није баш лијепо завршила. Или ћемо епилог видјети баш ових дана.

   Али ова изјава је наговијестила и најавила још један процес који се одвија пред очима грађана. Непремостиве разлике у политичким гледањима два најистакнутија црногорска првака. Најава је, такође, важна са аспекта све већих програмских разлика двојца који је настао испод истог шињела.

   Неколико дана након тих ЕУ турбуленција појавила се вијест, на доступним медијима, да је формирана комисија око школског брода „Јадран“ у тиватској луци која има задатак да процијени захтјев Хрватске да се брод уступи нашим комшијама. Хрватски министар спољних послова и европских интеграција, Гордан Грлић Радман може задовољно да трља руке посебно кад има „изванредно разумијевање“ свог омиљеног колеге Ибрахимовића, министра спољних послова црногорске Владе.

   Црна Гора има, реално, малу медијску позорницу па наравно и снагу. Али црногорски тријумфализам није престајао данима да доминира у јавности са само једном задршком и чудесним питањем: да је нас је усрећио премијер или његов некдањи партијски колега анемични предсјдник!?

   А онда још једно велико изненађење. Како сазнајемо из добро обавјештајних извора, два највећа црногорска државна функционера –немају никакве заслуге око усвајања ЕУ поглавља! Сва њихова прича око вељих заслуга је магловита и потпуно другачија од стварности (читај истине)коју они обликују и емитују у јавности.

   Тај посао им је завршио свеобухватни ментор. Све је завршила Хрватска преко својих ЕУ и ватиканских веза. Чланице ЕУ, Француска и Хрватска су се одмах договориле да Макрон одблокира приступне преговоре и поглавља. И тако и вук сит и овце на броју ако не рачинамо –„Јадран“.

   Из истих извора прецизније објашњење како је Црна Гора постигла „лидерску позицију“ за учлањење у ЕУ која се сигурно обурдава и постаје прошлост.

   У неким медијима се појавила вијест да садашња ЕУ предлаже за будуће нове чланове да „немају право гласа“ па и то да иста органзација треба да формира оружани пакт, налик на мини НАТО, како би се земље ЕУ  „ефикасно“ одбраниле од агресије са истока у виду Русије!

   Тако да учлањење Црне Горе у ЕУ за двије или три године, поред свих понижења, просто јасно говори о томе да ће грађани Црне Горе имати мање права од, напримјер грађана Луксембурга али их неће заобићи потпуна мобилизација за рат са Русијом.

   Перспектива коју нуде црногорски премијер или предсједник.

   Уосталом то је њихово бјекство од политичког савезништва са онима који су им искрени и традиционални пријатељи. Или се не види јасна и боља црногорска перспектива.