СТРАТЕШКО ПОСРТАЊЕ МОНТЕНЕГРА
Демократија је по дефиницији владавина народа, облик владавине у којем власт произилази из народа, а одлуке се доносе директно (референдум...) или преко изабраних представника већиом гласова. Како дефиниција даље „објашњава“ кључни елемент демократије су слободни избори, владавина права, људска права и једнакост грађана.
Анализирајући рад врха црногорске власти, прије свега предсједника Јакова Милатовића (Уставом је поприлично ускраћен са овлаштењима) као и премијера Милојка Спајића, (прва и најодговорнија личност у држави) не би дало прецизне одговоре и тешко да би се њихово дјеловање потпуно повезало са већ изреченом дефиницијом. Међутим ставити под лупом само ова два човјека, и вријеме од 20. августа 2020. године, било би поприлично штуро и необјективно. Апстрахујући њихову личну неспособност и политичку јаловост.
Стратешке политичке одлуке су доношене, више у неком предходном времену, за вријеме неприкосновеног господара Мила Ђукановића када је итекако требало питати народ како директно тако и индиректно- о стратешким правцима Црне Горе. У времену владавине Ђукановића, цирка, 30 година донешене су судбинске одлуке за државу и народ који је, може се устврдити, потпуно или скоро потпуно заобиђен. Оно што нас грађане интересује јесте одговор на успостављање мафије у државним институцијама.
1999. године у марту почиње бесомучно НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије, самим тим и Црне Горе. Црногорска власт, па и највећи дио опозиције, чини да Црна Гора не пружи отпор агресору већ опструира одбрану земље и чини класичну издају земље.
Док Мило Ђукановић јача полицију како би, у одређеном тренутку ударио на своје сународнике у војним јединицама, министар правде Драган Шоћ, доноси одлуку о увођењу радне обавезе за вријеме НАТО агресије! Мило се дислоцира према Хрватској, Веселин Вељовић оснива полувојне-полуполицијске јединице спремне на крвопролиће међу грађанима Црне Горе, дешава се још низ издаја у Војсци СР Југославије...
Да ли је власт (ДПС и НС) и највећи дио опозиције,(СНП) имао демократски легитимитет да у том тренутку припрема оружани окршај са јединицама Војске Југославије!? Неки као активни учесници а неки као пасивни посматрачи. Уосталом као већински одговор црногорске политичке елите према НАТО-у, војсци, рату, бомбардовању, СР Југославији, Србији...
Да ли је црногорска власт имала демократски, политички легитимитет да подржи НАТО агресоре, и дали је имала право, у суштини да подржи отворену сецесију јужне српске покрајине!?
Јавна платформа Демократске Партије социјалиста је гласила: „Све за Црну Гору!“ што је за све који имало озбиљније размишљају имало хуморни карактер а док је главна опозициона странка Социјалистичка Народна Партија изашла са платформом: „Грађански мир нема алтернативу!“ Мало се тада бринуо о основним порукама црногорске ратничке традиције, моралу, прецима и потомцима...Имало је неког несугласја између самог руководства СНП-а и њеног предсједника Момира Булатовића који је био на службеном путу у Београду.
Да ли данас ко размишља о легалности и легалитету тих крупних политичких одлука које се косе са здравим разумом и историјском традицијом!? Да ли смо сада свјесни онога што се дешавало мимо наше воље!?Или имамо мравље памћење?
Референдум грађана Црне Горе о државно-правном статусу (мај 2006. године) је најзначајнији политички догађај у Црној Гори, последњих неколико деценија, са јасним циљем разваљивања Савезне Републике Југославије. Организован по жељи политичких елита западних земаља али и Црне Горе, а са циљем да се што више ослаби позиција Србије и српског народа у цјелини а са главним мотом окупације јужне српске покрајине Косова и Метохије од стране НАТО пакта. Референдум није организован по важећим законима па ни међународном праву али оно што остаје као посебно горак утисак јесте: да се крађа на референдуму морала легализовати гдје су све националне мањине, етничке групе имале право да гласају по неколико пута док се Србима, посебно оним који су на било који начин везани за Србију, то право ускраћеноРеферендум је био покраден али не и нелегитиман. Само због тога што је резултат пројектован у моћним главама моћног запада. Блок који се опредијелио за заједничку државу био је под пуном контролом британске М6, посебно они најзначајнији чиниоци, тако да је све ишло глатко и лако.
„Е то је та држава наопака Црна Гора која врши дискриминацију између људи на основу политичке опредијељености. Они људи који су били познати као Срби па макар били рођени у Црној Гори нијесу могли гласати на црногорском референдуму о независности, а господин који се „осјећао као Црногорац је гласао иако није рођен у Црној Гори“.
Јавно Црногорац истиче да Србин није имао право да гласа на референдуму јер „није Црногорац“, а да је он, иако живи у Србији без боравка у Црној Гори, имао право да гласа за независну Црну Гору.
Ријеч је особи која није рођена у Црној Гори и која је без дана сталног боравка на територији Црне Горе гласала на референдуму 2006. Таквих као тај Црногорац, србијанских дукљана, који су противзаконито гласали било је преко 2000…“, забиљежили су многи медији.
Тако да је референдум био практични приказ силовања и права и логике и традиције а све на штету српског народа.
У само једном примјеру видимо како је покрадено 2000 гласова и то у ситуацији када је сваки глас био драгоцјен за једну или другу страну.
Ако се погледа „Бијела књига“ коју је штампао дио Блока за заједничку државу онда је ствар у потпуности јасна а то је да је референдум 2006. година у суштини обична фарса и манифестација лупежштва.
У тој књизи је наведено преко 10.000 докумената који су својеврсни докази о пљачкашким намјерама властодржаца а онда се помињу: „куповине личних карата, опраштања многих дугова за струју, воду, комуналије. Приказан је и аматерски снимак из Зете у коме екипа ДПС активиста наговара једног грађанина да гласа за независну Црну Гору ријечима „Преломи Машане!
Нико није могао да оствари резиденцијални услов и да гласа за заједничку државу само ако је био „сумљив“! Та судбина је задесила и подгоричког пароха др. Велибора Џомића, који је у Црној Гори боравио више деценија. Са друге стране се масовно уписују грађани који су по важећим законима –странци! Али референдум је морао да испуни своје задатке. Да се Србимазада страшан ударац а да се од Црне Горе сачини приватна држава једне породице. Што се, наравно, и десило.
Да ли је неко имао мандат народа да опет обмањује и манипулише већину грађана Црне Горе-ваљда није. Оно што су жеље такозване „Међународне заједнице“ односно земаља Запада преточено је у стварност без обзира на поштовање Устава.
Црна Гора је признала једнострано проглашену независност јужне српске покрајине Косова и Метохије 9. октобра 2008. године. Није тешко протумачити по чијем наређењу али само са одлуком Владе којом је предсједавао Мило Ђукановић.
Касније у својству премијера, Душко Марковић објашњава: „донијели смо одлуку да признамо независност Косова иако 85% грађана Црне Горе није за то!“ сасвим јасно и гласно. Опет „поштовање“ већине!?
Наравно, опет уз неки тајни дил и нечија огромна корист. Знају Скај апликације! У ствари је признање Косова као независне државе најгора морална мрља на лицу Црне Горе, икада.
Промјена Устава Црне Горе има свој законски оквир који говори: да се Устав може мијењати двотрећинском већином у парламенту.
Без обзира што је српски народ државотворан у Црној Гори и што се на попису показао као значајан фактор (преко 32%) одлукама Милове већине у парламенту изгубио је право на језик. Захваљујући и посланицима Покрета за промјене чији је предсједник Небојша Медојевић и који су, заједно са ДПС-ом чинили двотрећинску већину!
Приступање Црне Горе Северноатлантском савезу, односно НАТО, обављено је 5. јуна 2017. године У децембру 2009. године Црној Гори је одобрен Акциони план за чланство, последњи корак у пријави за чланство у организацији. Алијанса је послала званични позив 2. децембра 2015. са приступним преговорима који су закључени потписивањем Протокола о приступању од стране министара спољних послова 19. маја 2016. Црна Гора је званично ушла у НАТО 5. јуна 2017.
Ко је овог пута питао грађане или већину у Црној Гори да ли желимо бити чланица Војног савеза који нам је убијао дјецу?!“ Приступање Црне Горе Европској унији је процес у којем Црна Гора настоји да приступу Европској унији као пуноправна чланица. Црна Гора је поднијела захтијев за чланство у Европској унији 15. децембра 2008. године.
Да ли је неко икада упутио формалан предлог да се око тога изјасне грађани на слободном референдуму!?
Нико и никада!
Да ли је жеља већине грађана у Црној Гори била да се претворе у вазале приватне државе или их о томе нико није питао!? Или је, могуће, помало напорно и безобразно враћати тему на „вољу народну!?“
Да ли тамна страна власти и буквално стоји иза најезивијих злочина који су ,евидентно, учињени према политичким опонентима!?
Да ли политичка већина“одлучила“ да се самопретворимо у шверцерски Елдорадо пребацијући преко наше територије и дуван, и марихуану и оружје, кокаин, хероин...!?
Колико су властодршци поштовали вољу већине види се из ових примјера.
Колико ће се мијењати политички ставови и одлуке владајуће политичке елите у циљу поштовања основних принципа демократије, остаје да се види.
Просто је нужно, како би уопште опстали, рушити стубове манипулација и лажи-један по један а што значи, ући у директан судар са мафијом.
Међутим, оно што се јасно види да ни један велики политички посао деценијама није одрађен ни по Уставу ни законима. Ни по вољи народној.
Колико и до кад морамо поштовати незаконите одлуке мафијашке државе!? Која је у основи била снисходљива и полтронска према западним газдама?! А истовремено, неискрена, злочиначка, манипулативна, према онима који су их бирали!?“ треба знати ко ће највише истрајавати у томе да се задржи статус кво!? Ваљда неки други заслужују важно мјесто међу нама. Први правац ЗИКС!